FORŠPIL I JEDNA IZ SREDINE - isečak iz neobjavljenog romana Jasmina Jaca Popović

FORŠPIL I JEDNA IZ SREDINE - ''To si ti, a-No, a-No!''


Taksistima sam uvek davala tačno onoliko rubalja i kopejki, koliko je pisalo na displeju taksimetra ili prema unapred dogovorenom, ukoliko se radilo o nekom dužem putovanju, o nekom putovanju izvan Moskve. Sa čekanjem ili bez. Tačno u kopejku. I ovog puta sam posmatrala lice čoveka koji je očekivao nekoliko rubalja više, u znak moje zahvalnosti zbog dobre vožnje. Nažalost, nikada van cene. Tako sad, tako uvek. Niti sam davala, niti sam primala više, ni manje. Čak ni svojim klijentima nikada nisam dozvoljava da mi ostavljaju više nego što moja usluga vredi. Kažu da vredi i da sam dobra u tome. Jedna od najboljih, ako ne i najbolja. Ne, nije istina, ne verujte, ni ja nikada nisam u to verovala. Ne može da se bude dobar, a kamo li najbolji u poslu koji ne radiš iz zadovoljstva, koji radiš samo i isključivo zbog osvete, iz ogromng inata. Odrađivanje. To je prava reč.
Kad sam izašla iz taksija, stresavši se od naleta neke čudne hladnoće, upitah se, otkud ja u Krasnoslovjansku, u zoru?
Ja, Hana Noa Melhisadek, kći Ruskinje, moskovske primabalerine Marije i generala Avrama Melhisadeka, potomka stare jevrejske porodice bogatih antikvara, poznate po svojoj marljivosti, poštenju, ali i bezobrazno velikom bogatstvu, odričem se svog prethodnog života, zaveštavajući ovaj sadašnji Vladimiru Leonovu Brezajskom, da sa njim čini šta mu je volja.
Možda bih jednom, baš ovako mogla da započnem pisanje autobiografije, pomislih dok sam razočarano posmatrala četvorospratnicu ispred mene. Moderno, nema se šta reći. A ja, ja sam opet, kao i ko zna koliko puta ranije, očekivala neku staru, rušenju sklonu, rusku kuću sa ogromnim dvorištem, možda čak i palatu, jer vlasnik adrese na koju me je taksista dovezao ima titulu. Kako je sve ovo smešno, pomislih. Nasmejala sam se glasno, izazivajući radoznale poglede nekolicine ranoranilaca. Princ Vasja Ivanovič Lednoj, osamdesetogodišnjak, koji živi baš ovde i zasigurno već čeka moj dolazak. Sinoć smo dogovorili ovaj susret u koji baš i nisam polagala puno nade, ali, rekoh sebi, baš ništa više ne može da bude pogrešno u mom životu, pa ni polusatni razgovor sa njim. Starac Vasja. Tako ga svi zovu.
Taman sam krenula, korak po korak, uz stepenice, kad se setih da je rano. Ne volim da kasnim, ali ni da dolazim mnogo pre vremena. Sešću ovde, lagano se spuštajući na četvrti stepenik, pomislih. Iz ogromne torbe sam taman htela da izvadim kutiju sa cigaretama, kad je zazvonio telefon. Agnješka – pisalo je. To je Lav, sigurno.
– Sve je u redu, ne brini, stigla sam na vreme. Začulo se samo a-no…a-no, pre nego što je veza bila prekinuta. Ta čudna veza, nasmešila sam se, paleći cigaretu.
Nisam sigurna da li je te noći, pre dve godine, nekako na sredini zime, taj čovek sedeo baš na četvrtom stepeniku, kao ja sada, ili je to bilo stepnik iznad ili niže, nije ni važno, ali bio je na stepenicama ispred ulaza u moju zgradu. Možda bih ga samo okrznula pogledom, žureći da sa terase mog stana, još malo posmatram zvezdano nebo i nadišem se hladnog vazduha koji mi je, znala sam to, Sibir slao, jer, ko bi drugi, da nisam u trenu pogledala ruke sklopljene u molitvu i neko tužno stenjanje, cvilenju nalik. Pogledah čoveka obučenog u crno i ugledah najtužnije od svih tužnih očiju. Sva se tuga ovog sveta slila u taj pogled očajnika. Prosjaka. Brada od nekoliko dana, prljavo odelo, a ruke, u molitvu sklopljene, čiste, nežne, snažnih prstiju.
– Da li vam je dobro – glupo pitanje sam postavila, gledajući kako odmahuje glavom. – Jeste li gladni, žedni? – Bože, gluposti pitam, znala sam i htela sebi da lupim šamarčinu, kad je brzo pokrećući glavu, čovek potvrđivao. – Sačekajte, molim vas, samo trenutak. Tu, na uglu, uvek je otvorena mala radnja. Odoh da vam kupim nešto za… – Čovek je počeo da mumla, da moli, da nešto nerazgovetno pokušava da mi kaže, ne prestajući da sklopljenih ruku, pokušava da ulovi moj pogled. Prstom je pokazivao na mene, pa na sebe i na ulaz u zgradu. – Gle, to ipak tako neće ići – sigurno sam glasno rekla, jer je čovek spustio glavu, zarivši je između kolena. Čula sam kako plače. Čovek koji plače na četvrtom stepeniku, želi da ga povedem sa sobom. Sanjam li? Šta se ovo dešava?
– Znate, gospodine, ne mogu, zaista. Milion psihopata šeta gradom, pritajenih ubica, masovnih ubica, poremećenih ličnosti i ja… – Mjhmogmm – čula sam i sela pored njega, potpuno spremna na to da iz nekog džepa izvadi nož ili pištolj, odavno već verujem u sudbinu, ali ovog čoveka nisam mogla da ga napustim. Brzo sam razmišljala. Uvešću ga u stan, usput ga zamoliti, da, ako već želi da me ubije, da mi dopusti da napišem jedno pismo, da samo još jednom odem u sobu Iskupljenja, pomolim se ispred ikone, kandila i mojih amajlija, lutke Lizbet i majčine slike. Da mi, zatim, dozvoli da spalim sve rukopise, knjige, obučem belu haljinu i… Počela sam da ludim, zaista jesam, rekoh naglas, bespomoćno, čoveku ( ili ubici ) pružajući ruku, pomažući mu da ustane. Tada me je, videla sam to, na jasnoj mesečini, pogledao pogledom, čiju je tugu, samo na tren, zamenila toliko velika zahvalnost, pomešana sa očajem, da sam samo prošaputala – Idemo – Pošli smo. Nisam se kajala. Ni bojala. Ništa nisam osećala, osim drhtanja tog tela pored mene i sopstvenog drhtanja.
Bojažljiv iskorak iz hodnika u stan, sve mi je rekao. Stajao je dok sam zaključavala vrata, gledao me pravo u oči, ne znajući kud i kako. Ni šta sad, kao ni ja. Oboje smo znali da nemamo pojma kako će sve ovo ići. Uvela sam ga u dnevnu sobu. Jednim brzim pogledom je prešao po sobi, klimnuvši glavom. Kao, jasno mu je. Nasmešila sam se, jer ni meni odavno ništa nije jasno, ali ne tražim razjašnjenja. Samo trajem. Jedam njegov pokret i znala sam šta želi. Sa hrpe silnih papira, što ispisanih, što zgužvanih, što praznih, dadoh mu jedan list papira i olovku.
– Ako možete, dajte mi komad heba, čašu vode i mogućnost da ovu noć provedem u toplom. Odlazeći iz vašeg doma, biću vam zahvalan, i kad odem, večno zahvalan na vašoj dobroti.
– Pročitala sam, shvatila sam, samo bih da vas ispravim. Nemam ja dom, imam samo krov nad glavom. – Zatražio je opet papir koji je tokom noći šetao iz ruke u ruku.
– Zovem se Vladimir Leonov Brezajski, nije važno ako ne znate ko sam i ako vam moje ime ništa ne govori. Evo, deset dana ni meni ništa ne znači. Imam li vašu reč, da ćete zaboraviti ovu noć, kada budem otošao? Ili je previše da vama, ja, nepoznat čovek, tražim reč?
– Sačekajte me ovde ( Bože, kao da je hteo da pobegne ). Doneću vam stvari koje su ostale mom ujaku Alekseju Kozlovskom ( trgao se na pomen ujakovog imena ). Doneću vam njegov bade mantil, možete da odete do kupatila, da se osvežite. Tamo je i njegov pribor. Ne ustručavajte se. Zatražite šta god vam bude trebalo, a ja mogla da učinim. – Osmehnula sam se.
– Hvala vam, uradiću šta god poželite – pročitah preko njegovog ramena, dok sam odlazila u gostinsku sobu. Gostinjska soba, zvučalo je smešno, meni u ovaj stan niko ne dolazi od gostiju, jedino ujak, jednom godišnje, jedino on zna ko sam i gde sam.
Agnješka Slovenskaja. Nije mi više strano to moje novo ime. Navikla sam. I ujak je navikao. Nije imao veliki izbor. Da, ustvari, imao je. Da ode u policiju i kaže da me je pronašao. Nije to učinio. Nas dvoje imamo tajnu. Ogromnu. Imamo zavet ćutanja. To je sve. Reč na reč.
– Dok vi budete tamo, pripremiću vam nekoliko sendviča i skuvati kafu – odlazila sam već.
U sobi, dok sam pripremala čistu odeću, odjednom mi je sinulo. Brezajski! Onaj Brezajski?! Setih se da sam primetila njegove ruke, njegove prste. Bože mili! Na brzinu sam sve pripremila, odnela mu i dok je on bio u kupatilu, pripremajući mu sendviče, sve se odjednom razjasnilo. Znala sam ko je taj čovek. Čovek. Najpoznatiji ruski pijanista i još poznatiji slikar. Ne samo ruski. Njegovo čuvenje je svetskih razmera.
Njegova tragedija je nemerljiva. Nema razmera. Vasiona zna. Oni znaju. Njih dvoje. Vladimir i Sonja. Lidočke više nema. Na nekom je boljem mestu, pomislih, prekrstivši se.
Lidočku sam srela samo dva puta. Nažalost. Često sam kasnije razmišljala o tom čudesnom detetu, osećajući neodoljivu želju da je potražim, da opet provedem par sati sa njom, ili čak, samo da je potražim i posmatram kao divno malo čudo. Ona to jeste bila. Doista jeste. Da je posmatram iz daleka, makar. Nikad je nisam potražila, danas žalim zbog toga. Danas je kasno.
Bilo je to onog leta kad sam jednostavno nestala, kad više nisu znali vredi li moja krštenica, Ili bi trebalo, umesto slike na zidu gostinjske sobe, umesto mog portreta, uramiti umrlicu. Tog, sasvim običnog dana, ( koji to uopšte nije biio, kako će se utvrditi nešto kasnije ) majka je imala jednu molbu za mene. Po običaju, samo jednu, jer nikad nije bila sigurna jesam li raspoložena za ikakvo ispunjenje želja, tuđih, pa i njenih, koja mi je sve, samo tuđin nije. Imala je običaj, moja divna mati, da mi u minut do, saopštava vest o dolascima iznenadnih gostiju, o neizbežnim odlascima u posete koje se ne mogu izbeći, a baš tada bi trebalo da sve bude idilično, porodično, čak i veselo, ukoliko su glumci raspoloženi. Nikakvi bejasmo glumci, ili, vrlo, vrlo loši, tako da su od veselja preostajali samo oni trenuci pozdravljanja i povratka u dom. Elem, majka je obećala ( umesto mene, u moje ime ) da ću poslušati Lidočku Leonovu i njeno izvođenje par kompozicija na violini, s obzirom da sam završila Konzervatorijum i važim, tj. važila sam tada, tih godina, za dobru violinistkinju. Beše to pre, pre nešto više od sedam godina. Taj prvi susret. Moja fascinacija desetogodišnjom Lidočkom, devojčicom o kojoj bi bilo nedovoljno reći, a i ne bi je, zasigurno, opisalo na pravi način, malo je reći da je bila anđeo. Ona je bila mnogo više od toga. Dugo nakon našeg prvog susreta, sa osmehom na licu sam se pitala, postoje li riđokosi anđeli, jer, ako postoje, možda sam i ja nekad bila. Možda. Danas znam da nisam. Nikada.
Nisam bila sigurna da li će poneti svoj instrument, pa sam po rukama prevrtala, okretala violinu, zagledala kutiju i tražila čestice prašine, prisećajući se da odista sve jeste samo prašina, dok se Katarina Velika motala oko mojih nogu, onako, baš velika i baš mazna, mjaučući u prolazu. Osmehivala sam se njoj i majci koja je nestrpljivo šetala po sobi. Otac je, po ustaljenoj navici, sedeo u svojoj fotelji pokraj prozora i čitao. Slika lepe atmosfere. Samo slika. Da. Već odavno nije bilo tako i odavno je još samo moj brat, Šimon Melhisadek, ponos mojih roditelja i mene, nastavljač porodičnog posla, ugledni moskovski antikvar, čovek sa toliko duha i vedrine, umeo da nas oraspoloži, ovako umorne od svega, od skoro svakodnevnih svađa, odavno je još samo on smeo da pomene ime Petar, bez da brodolom izbaci na obalu našeg nerazumevanja sve što se dalo izbaciti i baciti. Danas Šimon nije bio sa nama. Londonske magle su ga odvele, poslom. Naše magle su nas zadržale u ovoj sobi i u čekanju.
Kad se Maša pojavila i najavila dolazak porodice Leonov, majka se nasmejala i kao da joj je neko sklonio sa lica blago mrgođenje, iz pokreta blago neraspoloženje i tada je bila u svom elementu. Prava domaćica kuće koja nije bila prava, samo smo se vešto pretvarali da jeste.
Najpre je u sobu ušla Lidočka. Ušla, zastala, i osmehnula se. Taj trenutak je ostao u mom sećanju kao jedan od retko lepih trenutaka, bar onih koje pamtim, a pamtim mnogo. Nažalost. Riđokosa lepotica se osmehivala, poželela nam dobar dan, okrenuvši se da vidi gde su njeni roditelji. Iza nje, Sonja Leonova, noseći sa sobom svu misteriju lepote i gospodin Vladimir Leonov, uglađen, otmen, šireći nešto tajanstveno, u prvi mah pomislih, nešto tragično, ali sam odmahnula glavom, da oteram te moje loše misli. Divna porodica, pomislih. Odmah sam pomislila i upitala se da li odrasli u porodici Leonov glume, sa manje ili više uspeha ili su zaista srećni, dok sam posmatrala devojčicu kako se rukuje sa mojim roditeljima, prilazeći meni. Sunce mi se približavalo. Toplina se razlivala pri svakom njenom pokretu.
– Zdravo, ja sam Lidočka – reče mi, pružajući mi ruku i dodajući, sasvim slobodno – Da li i tebe nervira to što imaš istu kosu kao i ja? Da li si nekad poželela da budeš crnka? Ja jesam. Crnka, sa kratkom, ravnom kosom, lenonkama umesto sočiva i pegama, koje mogu da ostanu. Nikad mi neće biti jasno zbog čega, mi riđokose, moramo da imamo pegice na licu. Zlatne su, kaže moj tata, a mene nerviraju. Da li bi volela da budeš glumica? Ja bih volela. Znaš, možda mi se želja ispuni. Uhh, sigurna sam da bih umrla kad bih imala svoju premijeru i glavnu ulogu, a svi da uživaju i posle mi pljeskaju, a ja se klanjam. Nekoliko puta. Pa onda, donose mi bele ruže sa divnim porukama u buketima… – pričala je kao navijena, a ja, ja sam je posmatrala i slušala. Bila sam opčinjena.
– Da, volela bih – uspela sam da odgovorim na oba pitanja. Nešto manje od mesec dana kasnije, ja ću se često vraćati ovom razgovoru, ovom Lidočkinom monologu.
– Otkriću ti tajnu. Ne volim violinu. Ne volim da sviram. Volim da slušam muziku i volim da govorim stihove. Tata kaže da to divno činim. Voliš li ti stihove? Muziku voliš, rekli su mi da si jedna od najboljih violinistkinja. Lepo je to, ali ja ne volim. Da ne bih ražalostila tatu i mamu, eto, pristaću da sviram, ali samo zbog njih. Da li me slušaš? – pitala je, videvši moj zamišljen pogled koji je išao negde pokraj nje, a gde, ni sama ne znam. Postojala je, sigurna sam, ta tačka u našoj dnevnoj sobi, u koju sam se zagledala, razmišljajući o ovome što je Lidočka govorila, osećajući neopisivu želju da postanem tačka i nestanem.
– Imaš li drugarice? Ideš li u šetnje, na izlete? Dolaze li ti drugarice? Uživaš li u dečjim igrama? – pitala sam i videla kako svako moje pitanje izaziva čuđenje i blagu nervozu kod devojčice. Pitala sam, a znala odgovor.
– Ne, nemam vremena. Znaš, škola, obaveze oko violine, učenje, malo mi vremena ostaje za igru. – kao da je odrasla žena govorila, a ne desetogodišnja devojčica. Slušala sam i osećala kako se smanjujem, kako tonem.
– Lidočka, slušaj me. Za igru uvek ima vremena. Moraš da imaš drugarice, da povremeno zaboraviš na sve obaveze, da se nakad ludiraš i uživaš. Videćeš kako je o divno. – govorila sam i postajala reč, postajala bujica reči.
– Hana Noa, da li si se ti igrala kada si bila mala? Jesi li imala drugarice, šetnje, izlete i ta ludiranja o kojima mi pričaš? – pametno pitanje u meni je izazvalo strahovit grč. Slagati ili ne, nije bila dilema. Nikad. Ni tad.
– Ne, nisam Lidočka. – priznala sam.
– Otkud znaš da je to lepo, otkud to da si toliko sigurna? – tiho je upitala, blago se spustivši na sofu, pored mene. Netremice me je gledala u oči, očekujući odgovor.
– Znam, videla sam sreću u očima mojih drugarica i drugova. – rekoh joj, uzimajući violinu i pružajući je devojčici, ne bih li prekinula ovaj razgovor i naviranje sećanja.
– Moram li? – videla sam tugu, u pogledu i pokretu kojim je uzimala violinu, a odgovorila joj da bi bilo lepo, jer je zbog toga i došla kod mene.
Uzela je violinu i ustala. Svi su pogledali u nas. Gospodin Leonov nam je prišao, a ja, namrštena, ne mogavši da u potpunosti sakrijem svoje malopređašnje osećanje, a opet, znajući da bi trebalo da budem pristojna, upitah ga:
– Gospodine Leonov, sad kad ste i vi ovde, potpuno je sumanuto da ja na klaviru pratim Lidočku. Molim vas da to ovoga puta vi učinite. – izbagavajući da ga pogledam, da ne bi u mojim očima pročitao nešto što zaista ne bi, bar ne ovog trenutka, trebalo da vidi, zamolila sam ga.
Dodala sam im partiture i vratila se na sofu. Znala sam da u tom trenutku moram da kontrolišem ovo osećanje koje preti da me uguši, i da ga zamenim pukim profesionalizmom. Slušaću dete kako svira. Samo nju.
Čarolija je otpočela. Lidočka je bila rođena violinistkinja, svaki je ton savršeno zvučao i tu nije bilo zbora. Gospodin Leonov je to takođe znao, on koji je živeo muziku. Znao je i uopšte mi nije jasno zbog čega su došli da ja dam svoje mišljenje. To sam saznala mnogo godina kasnije.
Kada su završili, nekoliko sekundi smo svi ćutali, a zatim oduševljeno započeli da aplaudiramo. Lidočka se smejala, znala je i ona da je sve to jako, jako dobro, savršeno, jednom rečju.
Krenula je prema meni i onda odjednom počela da se smeje, da ciči, onako detinje radosno, srećno. Ugledala je Kaćušku, dotičnu Katarinu Veliku, moju mačku. Kako se samo slatko smejala, sobom su odjekivali glasovi njenog smeha i Kaćuškinog mjaukanja. Dopustila je Lidočki da je mazi, počevši da prede, onako mačje, umiljato.
Majka je pokušala da mi diskretno, pogledom stavi do znanja da bi trebalo da priđem i pridružim se odraslima. Pravila sam se da ne primećujem. Sela sam pored dve veselice i gledala ih ćuteći.
Misli su se rojile, a opet, nisam sigurna o čemu sam tačno, u tom trenutku razmišlajala. Da li sam baš tada rešila da sve što mi je na duši, a što svom ocu nikada nisam rekla, sada kažem Lidočkinom , pokušavši da spasim jedno detinjstvo. Moje nije imao ko čak ni da pokuša da spašava. Možda sam baš tada donela odluku. Ustala sam, prišla i zamolila ga da mi se pridruži u biblioteci, pod izgovorom da želim da razgovaramo o Lidočkinom daljem usavršavanju u muzici, ali, tobože da Lidočka ne čuje.
Nisam ni zatvorila vrata biblioteke kako treba, započela sam poduži monolog. Nespremnog čoveka sam potpuno šokirala oštrinom svojih reči.
– Gospodine Leonov, najpre bih da vam se izvinim zbog ovoga što ću reći – započela sam, iako se po tonu mog glasa uopšte nije činilo da je izvinjavajući, naprotiv – Jednostavno, moram da vam skrenem pažnju, iako ćete verovatno da mi se suprotstavite rečima kako me se sve ovo uopšte ne tiče, ali, šta god i kako god, jednostavno moram. Molim vas, da, dok još ne bude kasno, Lidočki vratite detinjstvo, odnosno, da joj pokažete kako bi trebalo da izgleda detinjstvo i da od pametnice, prave starmale, nekom čarolijom uspete da stvorite bezbrižnu devojčicu. Devojčicu, kojoj će igra sa vršnjacima i obične, a tako neobično važne dečje radosti, biti važnije od zadovoljavanja želja vas i vaše supruge, Stvorite takvu devojčicu, ako ne želite da se kasnije kajete. Lidočka govori kao odrasla osoba, razmišlja i rasuđuje kao odrasla osoba, a ona je samo dete, gospodine Leonov. Dete koje se otvorilo u jednom jedinom trenutku, kada je videla mačku, jer pretpostavljam da nema kućnog ljubimca. Mačku, psa, pticu, hrčka, ima li? Nema, tako sam i mislila. Nema drugarice sa kojima bi se igrala, nema ona sitna dečja šaputanja i one malene nemirluke svojstvene deci njenog uzrasta. Recite mi ili nemojte, kakve će Lidočka uspomene poneti u život? Uspomene na dane detinjstva? Kakvog, zapitajte se? Njoj je svaki trenutak isprogramiran, zar ne? – nisam se zaustavljala.
– Gospođice Hana Noa, sada bismo morali da krenemo. Hvala vam što ste odvojili deo vašeg dragocenog vremena i posvetili ga Lidočki. Molim vas, pozovite ih i recite, ako vam nije teško, da ću ih sačekati napolju.
Izašao je ne pruživši mi ruku.
Nekako sam se odvukla do dnevne sobe i prenela njegovu poruku. Lidočka se teškom mukom odvojila od Kaćuške, gospođa Sonja Leonova je bila zbunjena baš kao i moji roditelji, a ja, ja nisam uopšte bila ponosna na sopstvenu drskost, ali sam, sa druge strane bila srećna što sam, makar pokušala, jer sam osećala da je to bilo nešto što je trebalo da učinim. Kako bilo da bilo, nisam se kajala.
Nakon što su ispratili goste, moji roditelji su se vratili u dnevnu sobu, potpuno zbunjeni. Otac me je pogledao ćuteći. Bilo mu je jasno da ja imam udela u svemu ovome, ali nije želeo da pita. Majka me je pogledala i promrmljala:
– Nepopravljiva si – posle čijih reči sam ustala i bez reči otišla u svoju sobu.
Lidočku sam tada prvi put videla. Dok sam se penjala uz stepenice, pridržavajući se za rukohvat, osećajući neopisiv bol, suze su se slivale niz moje lice, ostarelo u trenutku.

Začula sam mrmljanje pored sebe. Vladimir Leonov Brezajski, pružao je ruke da uzme iz mojih, stvari koje sam mu pripremila. Video je suze i podigao levu ruku, kao da je želeo da ih zaustavi. Odustao je. Povukao je ruku, otišavši u kupatilo.
naslonila sam se na zid i par trenutaka kasnije počela da klizim. Pala sam na pod. Osećala sam samo hladnoću. Ništa drugo.

Hladno je, trgla sam se, ustajući sa stepeništa i pogledavši na sat. Kasnim! Krenula sam prema ulazu u zgradu, trčeći. Usput sam samo molila Boga da me stari vasja primi. Odlučila sam da ni ovog puta neću da smišljam nikakva loša lažna opravdanja i neka glupa objašnjenja.
Dobro je, bar lift radi. Ušla sam i za nekoliko trenutaka izašla, pozvonivši na vratima stana sa brojem 13.

Vrata mi j otvorio čovek koji je sedeo u invalidskim kolicima. Osmehnuvši s, jednim pokretom ruke me je pozvao da uđem. Pružila sam mu ruku u nameri da se predstavim.

– Vaša visosti – započela sam, ali me je Princ prekinuo – Vasja, samo Vasja, molim vas – rekao je.
– Vasja, dozvolite da vam se predstavim. Ja sam Agnješ… – nasmejao se, ovog puta od srca, rekavši – Dobro mi došli, gospođice Hana Noa Melhisadek.

Gledali smo se ćuteći. Znao je. na znam kako, ali je znao. Moju tajnu. Jedinu tajnu koju imam. Bila sam uplašena.

( …nastavak sledi… )